Zavist je ružna reč i ne može nikada da se nađe u nekom pozitivnom kontekstu. Uzrok je samo loših osećanja i dela, odlika „malih“ ljudi. Ja se ne bih sasvim složila, mislim da je u redu zavideti nekome ko je bolji od tebe, radi ili ima nešto što ti nemaš. Ali da mu zavidiš tako što mu se diviš, pokušavaš da postigneš što je postigao i on. Ako to može tako, onda nemam problem da kažem da zavidim mnogima na mnogo čemu. Oni su mi uvek davali krila u životu da idem napred.
Život je ipak sasvim drugačiji, u smutnim vremenima i okruženju sklonom koječemu, kao što je naše – i zavist, naravno, ima najružniji mogući oblik. Pošto su se mnogi zatekli tamo gde nikada u normalnom sistemu vrednosti ne bi smeli ni da pomisle da priđu, loše osećanje zbog toga što ipak negde znaju ko su i šta su, pa nikada neće zaista biti poštovani – čini ih prilično poganim. I osvetoljubivim. A oni kojima zavide su – meta.
Demonstracija moći pojedinaca koji „ne znaju gde je levo“ je oduvek bila najopasnija. Neko im je rekao da mogu da rade šta žele i to im je jedina šansa da se za njih čuje. Ta prilika se ne propušta. Kako da poštuju bolje od sebe? Nikako. Tako što će sve uraditi da ih uklone, oteraju što dalje.
To je najjednostavnije i najdelotvornije. Sreća, uvek je kratkog daha, ali je potresno. Ono – svi sve vide i sve znaju, svi imaju mišljenje i stav, ali niko ne sme da ga kaže. I tako kojekakvi „tresu“.
Proći će i to.
E… nego da razvedrim.
Uhvatila sam sebe ovih dana kako opasno zavidim.
Prolazeći u jednom grčkom gradiću na moru svake večeri ulicama,uvek bih sa svojima zastala da malo posmatram troje ljudi, mislim da su porodica. Jedan momak stoji u izlogu i razvlači neku smesu. Drugi je seče satarom. Ona, mama mislim, pakuje male šarene loptice u tegle.
Prave bombone. One najslađe, najtvrđe, što podsećaju na detinjstvo. I lilihipe.
Imaju svoj mali porodični biznis koji im niko nije osujetio ili oteo. Rade kao mašine, ali su nasmejani i srećni. Nasmejani su i svi koji uđu u njihovu radnju, što bi tu ušao neko zlonameran ili ljut. Ne poznaju svoje mušterije, ali njihova šansa da vide nekoga od koga im se želudac „veže u čvor“ su minimalne.
I prodaju te bombone, bogami, za lepe pare.
Ja ne jedem bombone inače. Ali ove su „kupile“ i mene.
Eto zavidim im. Na miru koji imaju. Na ciljevima na putu do kojih im niko ne stoji. Na tome što je u njihovom poslu sve jasno kao dan. Ako bombone valjaju – prodaće se, ako ne valjaju – neće.
Prosto i jednostavno.