Ništa se ne podrazumeva

Pitam se nekada zašto ne pišem dnevnik. Divno sam razradila tu naviku kao tinejdžerka i jako mi je prijalo. I znam ljude koji to rade, može da se pročita u savetima stručnjaka i da je preporučljivo. Ne znam… vremena su takva da ne mogu da sagledam kako bi to izgledalo. Verovatno kao mini – kolumna svaki dan. Izbacivanje negativne energije. Činjenica je da se svima nama dešava mnogo manje lepog, što bismo mogli da zabeležimo, nego lošeg, i mislim da me to odvraća od ideje da ga redovno pišem.

Pri kraju smo nedelje, evo kako bi to izgledalo u mom slučaju:

– Udaren nam je propisno parkiran auto na Zvezdari, akter je pobegao, što bi ostavio kontakt, Srbija brale – ovom prilikom ga pozdravljam i poručujem mu da je baš jadnik

– Inače svuda u svetu zabranjene salonit ploče punjene azbestom, koje i dalje gajimo na krovu moje zgrade i koje se na specijalan način postavljaju, a naročito uklanjaju (oslobađaju se azbestne čestice koje mogu da se udahnu i ne mogu skoro nikako da se uklone iz prostora – kancerogene jako) – iznošene su stepenicama, liftom, zagađen nam je ceo hodnik. Niko nije odgovoran. Ovim ću se tek pozabaviti

– Videla sam džinovskog pacova u blizini zgrade u kojoj živim

– Svake noći me „uspavljuju“ najstrašniji narodnjaci iz birtije preko puta. Nije stambena zgrada, pa imaju valjda dozvolu da raspale do zore. To što preko puta njih ima par hiljada ljudi, nema veze. Pravno – formalno, oni mogu da se ponašaju kao da su sami na svetu. A još tip zapomaže kao da ga deru… jeza.

– Ušla sam u praznu parfimeriju, – nekoliko prodavačica, ja i radnik obezbeđenja. Stoti put ista scena, on upadljivo ide za mnom i diše mi za vrat. Jeziv osecaj, svaki put obecam sebi da više nikada tu neću ući. Kako ti čovek učini da se osećeš kao kriminalac, ni kriv ni dužan. A ne polazi mi za rukom da ga ignorišem, nikako. Ili možda baš ja izgledam izrazito sumnjivo?

– Išla iz samoposluge pre neki dan sa punim rukama, susretnem se sa nekim očigledno veoma „važnim“ tipom u uskom grlu – između parkiranog automobila i zida – mislila sam da će da me pusti da prođem, em sam žensko, em pune ruke, em sam prva i stigla – ali ne. Lik me je gurnuo i bukvalno pregazio i ispale su mi kese. I promrmljao nešto, mislim da me je opsovao.

Ehm… mnogo je oblačno i hladno ovih dana, pa sam loše volje. I retrogradni je Merkur, što sa svim ovim nema nikakve veze, ali ću pokušati njega da okrivim. A možda je sve ovo i normalno, nego ja preterujem.

Ipak – ima i lepih stvari, važnih lepih stvari. I nerviram se svaki put kad ih podrazumevam i kad dozvolim da mi ove loše kvare dan. Dobro smo valjda, deca rastu. Predškolac sprema oproštajnu priredbu u vrtiću i nestrpljivo već pakuje stvari za put na koji ide za dve nedelje. Školarac se raduje raspustu. Radujem se i ja. Imam posao, to je sada velika sreća. Društvene mreže su mi vratile još nekog od pre 20 godina u život. Bila kod prijatelja na rodjendanu, mnogo smo se smejali cele večeri. Provela sam divno popodne sa drugaricom. Vraća se sunce sutra. Pa malo li je?