“Da li je to citat?”

Gledam jednu američku seriju sinoć, skandali neki, kampanje, koliko hoćeš zlonamernih oponenata i novinara. Zovu, traže izjave, postavljaju neprijatna pitanja, dobijaju odgovore.

Na kraju svakog odgovora sledi pitanje novinara sa druge strane “žice”:

“Is it a quote?” (“da li je to citat?”)

Dakle – da ne bi bilo zabune i optužbi za vadjenje iz konteksta – oni snimaju taj razgovor i sagovornika, drugim rečima pitaju da li je u redu da to tako i objave. I objave – kad dobiju potvrdu. Čist račun.

Pitala sam par prijatelja koji se bave javnim poslovima i imali su neprijatnosti sa izvesnim pisanim medijima – da li im je iko ikada postavio takvo pitanje ovde.

Naravno da nije.

Ovde je slobodno novinarstvo između ostalog i pisanje “slobodnim stilom”, a u to spada i slobodna interpretacija, koja ce povući tiraž. I često nekome upropastiti život, ali to, naravno, nije bitno.

Svakog dana komentarišemo skandalozno novinarstvo “modernog” vremena – čast retkim izuzecima,naravno.

Nije im lako. A nije lako ni nama koji moramo sve to da čitamo… koga sve treba nazvati “kolegom”…

Od Brankovog mosta i ulice, koji su dobili ime po Branku Ćopicu (???) pročitah to nedavno (ljudi, pa bar Google sad imate ako već niste učili škole) – preko tračeva i glorifikovanja osoba koje su samo magijom našeg bolesnog sistema vrednosti dospeli uopšte do medija – do copy/pastovanih tekstova iz hrvatskih medija, gde ih uglavnom mrzi da izbace jekavicu i njihovu terminologiju koja se mnogo razlikuje od naše. O nepismenosti da ne pričam. Neretko su i elementarne stvari u pitanju, rod, broj, padež….

Ko su ti “novinari” koji toliko pojma nemaju i brukaju nekad časnu i prestižnu profesiju – i još važnije – Ko su ti urednici? Prodju li ti tekstovi ikad pored nekoga, pročita li to iko pre objavljivanja? Ili to tako treba?

Nedavno su se neki “novinari” bunili što su ih oterali sa jedne sahrane.

Zgroženi, raspalili su o sramoti i bezobrazluku jer su “došli da izjave saučešće” (sa fotoaparatima, naravno) a gle čuda oterani su…

…saučešće porodici pokojne osobe koja nije javna ličnost i sa kojom nikada ništa nisu radili, tako da nije lično, ne poznaju se. Huhh…

Naravno,došli su da vide koga ima, ko je kukao i šta tačno i ko se bacao po sanduku. Pa da sve to eksplicitno opišu, sa odgovarajućim naslovom.

Uz mnogo ružnih komentara su se žalili što nisu mogli “neometano da rade svoj posao”, uz obavezno vredanje ožalošćenih, ko god da su. Nisu im bili dobri domaćini.

Jer oni su “profesionalci”. To ćemo uvek čuti. Profesionalci – isto kao i ovi sto zaviruju ljudima u sobe, krevete, hakuju telefone i kompjutere.

“Profesionalci”.

Pa i ubica za sebe to može da kaže.

U njihovom slučaju to ne zvuči uzvišeno , pa bi za sve bilo dobro da tu reč više ne koriste. Bilo bi nekako ljudski da bar budu svesni sebe i da ih bude bar malo sramota kako zaradjuju svoje plate. Kolike god da su.

Jer besmislene su te priče da tako hrane porodicu, uvek će to reći.

Ili će reći da “raskrinkavaju” tog i tog, zato što ima prljav veš koji krije. Spasitelji i oči naše… Slobodno to pokušajte da radite civilizovanim sredstvima, ako ste borci za bolju budućnost. Nemojte nazivati istraživačkim novinarstvom to što ste napravili paparaco fotku i dokopali se nečijeg telefona. Mnogo je jadno.

Velika je razlika kada se nešto radi civilizovano i argumentovano i kada se radi primitivno i zlonamerno, sa osmehom zadovoljstva što ste nekome unesrećili porodicu.

Većina novinara bez posla nikada u životu ne bi radila nista slično, ni za veliki novac. Pravi novinar bi se pre odrekao i profesije i zaposlenja.

Čoveku koji nema loše namere je sve to strano i daleko od pameti.