Daleko bilo

Postoje mesta i situacje u kojima se otvara prostor za neka razmišljanja „nedozvoljena“ u redovnim okolnostima. Iako sam svoj odlazak u bolnicu posmatrala kao deo rešenja, a ne deo problema, lagala bih kada bih rekla da nije bilo trenutaka u kojima sam se pitala jesam li, možda, uzela kartu za „drugi smer“? A odmah zatim: šta sve nisam uradila, a trebalo je i važno je?

Prošlo je i dobro je. Sada hladne glave mogu da se pitam i ovo: kada se u nas (a rekla bih da je to kolektivno) uselio taj magijski i neracionalni odnos prema kriznim situacijama? Znate ono: čim pomisliš ili kažeš da bi trebalo da uradiš nešto za slučaj „iznenadnog napuštanja broda“ (figurativno ili realno), neko ti kaže da ćutiš, da ne prizivaš, kuca u drvo uz obavezno „daleko bilo“. Često i sami sebe tako ućutkamo i oteramo „zle“ misli.

A nije nam to ostalo od starina. Koliko ja znam, preci su imali daleko realistčniji odnos prema životu, pa i prema iznenadnim, a neželjenim događajima u njemu. Ljudi su se trudili da na vreme naprave neki poredak, da žive sa osećanjem da neće ostaviti nered, budu li morali „na mah“ da odu.

Doduše, ima situacija kada ti pada na pamet niz smešnih stvari tipa: pa moji ne znaju da uključe veš-mašinu! To nas vraća na pitanje jesmo li, posebno mi majke, često „kontrol-frikovi“ i u rođenim kućama i koliko zaista radimo na pripremi dece za svakodnevni život. Ali to je tema za sebe.

I hajde sad da ne govorimo o tim definitvnim odlascima (da li se ja to plašim da napišem „smrt“?). Gledam ovaj nesrećni narod u Nepalu i dođe na red i pitanje koliko bismo mi bili spremni na tako nešto? Uostalom, koliko pre godinu dana priroda je i ovde načinila slično iskušenje, pa imamo i realnu sliku. Zašto u japanskim, pa i u većini američkih kuća (a možda i drugde u svetu), postoji torba sa kopijama najvažnijih dokumenata, eventualnim sitnijim dragocenostma, najvažnijim lekovima i osnovnim stavkama iz paketa za preživljavanje, a ovde bi se tako nešto smatralo ili čistim gubljenjem vremena ili prizivanjem nesreće? Znam, ovde je logika: ako me tresne – šta će mi torba? A šta ako te tresne, pa preživiš, samo moraš da brzo odeš? Koliko ljudi stradalih u poplavama je reklo da su u panici i na brzinu uzimali šta su dohvatili ili samo lična dokumeta? Koliko njih je evakuisano, a nisu poneli ništa od tih važnih stvari?

Rekla bih da sad razmišljate: „Šta li ova mrači, sama je prošla kroz neki stres, pa i nas ’truje’.“ Ma ne, dragi prijatelji. Naprotiv! Ja govorim o optimizmu i spokojstvu, u svakom pogledu. Biti spreman, znači verovati da ima budućnosti za koju se vredi spremati. Da ogolimo do kraja: ako se upuštaš u lakšu ili žešću borbu za opstanak, za zdravlje, za sam život, dragocena je i snaga koju bi potrošio na pitanja i razmišljanja „šta sve nisam“ . Umesto toga, spisak realnih i stvarno bitnih stavki, mirno „čekiranje“ jedne po jedne i vedar, bistar pogled u novi dan.

P.S. Uključivanje mašine za veš nije bitna stavka, ali nije loše, čak je praktično odraditi opštekućnu obuku 🙂 .