Ja bih malo da plačem, ali nemam kad

Ima tih dana kad se sve “skupi”, kad si tempirana bomba, uz malo sreće dovoljno razumna da znaš da je glupo i ruzno da se ispucavaš na nedužnim ljudima, a tamo gde zapravo treba ne možeš – jer ćeš samo ti da platiš, ne oni.

Frustrirani smo manje-više svi, raznim nepravdama, ponašanjem ljudi koje ne bismo nikada u životu sreli da nije bilo raznih nesrećnih spletova okolnosti, besparicom, večitom zabrinutošću hoćemo li ostati bez posla, hoćemo li moći da priuštimo deci makar neki koliko – toliko pristojan život.

Ja bih samo malo da legnem da plačem nekad tako, plakanje je zdravo, uvek se preporučuje, fantastičan je ventil.

Ne stidim da plačem i rado bih češće – nego nemam kad.

I za to moraju da mi se steknu uslovi. Hej! Ozbiljno je tako…

JA NEMAM KAD DA PLAČEM!!!

To je dno dna i moj totalni poraz.

Kradem situacije kad je neki “tear jerker” film, tužna pesma ili neki predivan, dirljivi, emotivan crtani u bioskopu… mrak u sali, nije loše, deca misle da im je majka malo naluda, ali sam im objasnila da plačem od sreće jer mi je to sve mnogo lepo.

Kad je akutno napeta situacija, na primer kao sada kad ovo pišem – praznim se za kompom ovako malo, u stvari čekam veče da deca legnu da me slučajno ne vide zarozanu, muž mi nije tu, sutra ne moram medju ljude i ne radim ništa (veoma bitan faktor u odlučivanju smem li da plačem) – nisam u situaciji da izgledam kao žaba. Posao ne dozvoljava. A nije ni društveno prihvatljivo.

Znači – samo da ih večeras poteram u krevet, pa da se bavim sobom.

Inače, ”bavljenje sobom” zamišlljam potpuno drugačije. To ću za vikend .