Šta sada čekate?

Stalno nešto čekamo. Čekamo letovanje, zimovanje (ko može da ga priušti), čekamo praznike i slobodne dane. Evo, sad čekamo Uskrs. Kao da žurimo da nam što pre prođe život.

Onaj pravi kvalitet života koji pare ne mogu da kupe je odavno nestao, nema se vremena ni mogućnosti. Realno – meni kad neko pomene „kvalitet života“ ja više i ne pomišljam na lepote koje čine život nasmejanim i sadržajnim – putovanja, duga sedenja sa prijateljima, prijatnu dokolicu, vreme za sebe… Ne – ja pomislim kako sam zahvalna što još uvek možemo da omogućimo deci da idu na aktivnosti koje žele, more 12 dana u avgustu i tu i tamo još ponešto. Što imamo koliko – toliko pun frižider i dovoljno za benzin i što nismo još počeli svega da se odričemo.

To nije kvalitet.

To što smo pristali na to samo znači da smo prošli dresuru vremena. Prilagodili se. Donekle se mora, ali sve preko tog „donekle“ je velika greška i mora da se ispravlja.

To što mi, sa ovako spuštenim kriterijumom sada smatramo kvalitetom, su elementarni uslovi za život u 21. veku u Evropi. Tj. trebalo bi da budu.

Pravi kvalitet je nadgradnja. Sadržaj.

Svako ko ima vise od 30 godina pamti malo bolje dane. Teško mi je da tim imenom nazovem 90-te npr, zbog svega što se dešavalo i što simbolizuju – ali bar se imalo vremena. O detinjstvu i mladosti moje generacije i plus-minus 10-tak godina da ne pričam. Koliko god da smo svi u ovoj zemlji ceo dosadašnji život proveli u obaveznim turbulencijama i previranjima, jer nas život nije „pogledao“ da živimo u normalnoj zemlji – ipak pamtimo igrališta i parkove, duga popodneva sa roditeljima koji su radili do 15h, akcije sa njima… danu nikad kraja.

Kako to da vratimo? Želim svoj život nazad! Kako da pokažemo deci da život ne čini samo jurnjava?

Ne znam. Ne znam jer nemam vremena. Nema ga niko. Većina ljudi, barem onih koji žive u gradovima, radi do 17h. Onda se zaglavi u saobraćaju. Onda ti premoreni ljudi „polumrtvi“ stignu kući i krenu da servisiraju decu. Ko je čvrst karakter i može da sebe uklopi u to malo vremena – ide na neki sport.

Onda se vrati kući, večera – pa „uteraj decu u krevet, prošetaj psa i sedi da gledaš seriju.“

I tako u krug, svaki dan. Kako onda da ne čekaš nešto opet?

Vreme je sve. Kvalitetno vreme. Mir. Mogućnost da se opustiš i ne misliš ni na kakve obaveze i ono što te muči. Težak zadatak.

Uverena sam da može, mora! Jer u kovitlacu je teško živeti. Da prođe život i nemaš čega da se sećaš? Šta će da ti prođe kroz glavu u onim zadnjim trenucima kad vrtiš film života – posao? Saobraćaj?

Ne dolazi u obzir.

Možda zvuči otrcano, ali „Carpe Diem“ je ono što treba da nas vodi. Svaki dan je poklon. Treba ga ulepšavati na sve postojeće načine. Davati mu smisao i kvalitet. Nikako ne „čekati da prođe i da dođe neki drugi“. To je najtužnije moguće rešenje.