Priroda i društvo

Retki su ljudi koji ne vole prirodu. Tišinu, svež vazduh, mir daleko od gradske gužve.

Postoje ipak ljudi koji nisu dovoljno razvili odnos sa njom,jednostavno im je život bio drugačiji. Nisu nikad imali nikog na selu, vikendicu ili porodični kult odlazaka na izlete. Lepa je priroda,da,ali nemaju naviku da je obilaze dovoljno često. Ja sam jedna od tih. Setim se uvek svog pokojnog svekra, i on je bio „naš“ – kad bi mu neko pomenuo prirodu rekao bi „Kakva bre priroda, ja sam KABINETSKI tip“, da nas nasmeje. Potpuno sam kapirala taj strah od tišine i dosade, u gradu je sve zanimljivije.

Od kada sam dobila decu svež vazduh je postao obavezan, ali ipak-dalje od parkova, mora i planine jednom godišnje nismo odmakli.

Poziv prijatelja da dodjemo na selo pre dva leta bio je korak u nepoznato. Sreća za prvi put – nije baš pravo selo, više je varošica, civilizacija, ima sve što treba. Znala sam da ćemo uživati dan, dva ali iskreno, pretpostavila sam da će se deca već trećeg dana smoriti od dosade. Nisu navikla. Presporo je to za njih. I za nas je, ali mi bar imamo kobaje i roštilj iza kuće…

Kako to obično biva u životu, potpuno sam pogrešila.

Deca su otkrila suštinu prirode i saživela se sa njom. Bubice su prestale da budu bauk. Zaljubile su se u koze i dve godine već pričaju kako bi volele da imaju jednu, ali da im posle rodi jariće. Igrale su tenis u bašti sa jabukama koje su pale sa drveta. Jedna je izjavila da bi volela da živi tamo.

Sledeće godine otišli smo ponovo, na duže. Mogu slobodno da izjavim da nam je to bilo jedno od boljih „letovanja“. Slika mog deteta koje je otkrilo džinovsku livadu često mi se vraća, jedan od onih trenutaka koji se pamte celog života. Ugledala je taj neverovatno veliki prostor ispred sebe i instiktivno počela da trči, nikada je takvu nisam videla ni pre ni posle. Kao da ju ju je nešto povuklo. Jedino sam kučiće videla da sa toliko radosti i snage bezrazložno trče. Kao da tako osvajaju neku svoju slobodu.

Onda su neki moji prijatelji počeli da pričaju o selidbi na selo, sa idejom da potpuno preokrenu svoj život, pobegnu iz ludila Beograda i spasu zdravlje i živce. Drugi su počeli da sređuju svoje vikendice malo po malo i provode sve više vremena u njima. Spontano, nesvesni da se i oni polako sele tamo. Mi samo gledamo kome ćemo da se uvalimo. Zadnji put kad smo bili na Rudniku spontano smo natrčali na nekoliko predivnih komadića zemlje koji se prodaju, pa smo eto baš,i sto tako spontano, prokomentarisali kako to možda i nije nerealno… i tako.

Sve što mi je bilo nepojamno do pre samo pet godina je sada sve o čemu maštam. Kada bismo mogli da se snađemo i radimo nešto od čega bismo mogli da živimo, potpuno sam sigurna da bismo bez problema „digli sidro“. Kad bih mogla to da priuštim apsolutno bih mogla da budem i samo domaćica, ne bi mi bio dosadno uopšte. Na kraju krajeva – u bašti uvek ima posla, pošto u mašti već gajim paradajz, zelenu salatu, tikvice i to.

Da sam se potpuno promenila shvatila sam i gledajući filmove. Ranije sam bukvalno imala stres kad vidim neku npr.američku domaćicu, kako se bavi kuhinjom i baštom i čeka da deca dođu iz škole. Sad mi je to superkul. San.

Sve gde nema stresa je moj san.

Volim ja ovaj moj Beograd. Voli valjda i on mene, ali se slabo prepoznajemo u zadnje vreme. Baš se promenio. Najlepše trenutke imam u kući, sa porodicom i prijateljima. Onda to može da bude i na nekom drugom mestu.

Uopšte mi ne bi smetalo da se to dešava negde na selu i da se čuju zrikavci. A prijatelji će dolaziti vikendom.