Samo da vuk prestane da jede magarca

U petak uveče, dok se vraćao iz škole, na ulici je veoma teško povređen petnaestogodišnji dečak. Na njega se sručio komad fasade i tako ga udario da je na trotoaru ostao krvavi trag.

Dete je živo, hvala Bogu. U času kad ovo pišem lekari kažu: stabilno, posle teške, veoma ozbiljne operacije na mozgu. To „stabilno“po pravilu znači dobre prognoze i neću ni da mislim da će biti drugačije. Nadam se i da je njegov mladi duh jak koliko i njegovo telesno biće i da će svemoćna podsvest izbrisati ovaj stravični događaj iz njegovog živog sećanja. Kako je roditeljima…

I ja imam petnaestogodišnjeg dečaka. I on ide u školu. Štaviše, svakog dana prolazi istom ulicom, pored iste zgrade. Treba li da strepim da život mog deteta svakoga dana visi o koncu?

Formalno i zakonski, sve je jasno: odgovornost za zgradu imaju vlasnici stanova u njoj. Njihova skupština stanara, da budemo precizniji, organ koji su zakonom obavezni da formiraju svi koji žive u kućama sa više stanova. Policija je napravila uviđaj, verovatno će biti nekih prijava, možda i višegodišnjeg sudskog spora i, bojim se, baš onog što naš narod zove „pojeo vuk magarca“.

Hajde da se pogledamo u oči: koliko je zgrada u kojima se lako donose odluke i sve dobro funkcioniše? Najpre, otkupom stanova (kad god i kako god), nije kupljena svest o novoj odgovornosti. Smela bih da tvrdim da većina građana nema ni ideju kakve zakonske obaveze ima i da „aktiviste“ kućnog saveta smatra dokonim „zamlatama“. Ruku na srce, često prihvatanje uloge „prvog čoveka zgrade“ jeste kompenzacija za neispunjene ambicije na drugim poljima, ali i tamo gde preduzimljivi, mahom mlađi ljudi žele da nešto menjaju (kao u mojoj zgradi), jedinstvo je čista fikcija.

Znate već kako biva: za lift ne daju novac oni do trećeg ili četvrtog sprata, prokišnjavanje je isključiva briga žitelja „penthausa“, a bube i ostali podrumski ljubimci postaju predmet pažnje tek kad počnu da šetaju po svim stanovima. I sve je pitanje dobre volje. „Da li biste…?“ – „Ne bismo!“ I toliko.

Opet formalno i opet zakonski skupština stanara može da donese odluku većinom glasova, pa čak i da tuži stanare koji ne poštuju donesene odluke, ali tu ponovo na scenu stupaju maločas pomenuti vuk i magarac i nikome ne pada na pamet da ide na sud. Stoje liftovi, prokišnjavaju krovovi, padaju fasade. I decenijama je tako.

Doduše, valja biti pošten pa priči dodati i činjenicu da ljudi nemaju para. I naša fasada je trošna. Više je nema, nego što je ima. Imali smo ideju da je popravljamo, ali kada je skupština stanara dobila ponude od građevinaca, najpovoljnija ponuda je značila da 3 do 5 godina svaki stan odvaja četrdesetak evra mesečno – pa da vidimo. U zemlji Srbiji niko ne ulaže u nešto za 5 godina. Odvikli smo se. A ni cifra nije beznačajna. Za penzionere – potpuno nedostižna. Odložili smo i ambiciju i popravku, a rešenje je bilo da dođu planinari i olupaju sve što bi samo i nenadano moglo da padne. Tako je bar bezbedno, a izolaciju i energetsku efikasnost vidimo samo u stranim dokumentarnim programima.

Čitam danas da postoje inicijative da se menja zakon o stanovanju. To, valjda, znači da bi država smela da se finansijski umeša u naše vlasništvo, bar koliko da pomogne za fasade (pošto, kažu, to sada nije dozvoljeno, to je nenamensko trošenje budžeta), a obaveze vlasnika bi mogle da se raspoređuju kroz višegodišnje, prihvatljivije rate na uplatnicama komunalnih preduzeća. Takva je inicijativa, čulo se danas.

Hajde, onda, da gledamo i pratimo. Cenim da bi to bilo mnogo bolje, nego da gledamo hoće li nam nešto razbiti glavu. Nama ili našoj deci.

I da: Momak, od srca želim da se dobro i brzo oporaviš, da te upoznamo kao sjajnog sportistu, muzičara, uspešnog stručnjaka. I da se tvoje ime, ne samo inicijali, nađu u novinama iz nekog sjajnog razloga. Ovaj je bio naša kolektivna greška, manjak naše svesti i odgovornosti. Molim te, izvini.