Fitilj

Primetila sam da u poslednje vreme imam baš kratak fitilj. Čak ne u smislu da ću se posvadjati sa nekim , za to je potrebno da me neko baš izbezumi… Nego-nemam više živce za mnogo toga. Ljude,dogadjaje…Vrlo je moguće da je u pitanju “zamor materijala”. Istina,nemam još dovoljno godina da bih baš u tome tražila uzroke,ali kad unazad pogledam-i mene i moju generaciju je pregazila ova zemlja na vrlo brutalan nacin. Taman nam je dala da kao poluodrasli ljudi udahnemo malo života,a onda nam ga uzela. Bar smo imali tu godinu-dve.

Realno,ceo naš “odrasli život” proveli smo u previranjima,ratovima,nadgornjavanjima,borbi za vlast raznoraznih. Nisu se bavili nama-samo sobom. Uvek taj osećaj da smo mi tu zbog njih,a ne oni zbog nas,kako inače vole da se reklamiraju.

Mi,koji nismo otišli odavde početkom 90-tih,čekajuci bolja vremena i nadajući se,sada kujemo planove kako da pošaljemo nekuda svoju decu. Da skupimo novac koji nemamo.

Svom detetu želis zdrav i normalan život-o da,pričaš mu kako je ovo njegova zemlja i kako drugu nema-ali jednostavno ne veruješ više nikome.
Pitaš se da li je mladjima od tebe ipak bolje,jer oni za bolje i ne znaju.

Gledaš svakoga dana na šta su neki napravili ovu zemlju,na šta liče mediji,šta nas okružuje. Šta sve nije kažnjavano,nego hrabreno.
“Uvek raste biljka koju zalivaš”, što kažu.

Ne znam kako se to sada ispravlja. Kako da ljudi koji su u ozbiljnoj manjini,pritisnuti koječime iz okruženja,dignu prvo glavu iznad vode,udahnu i krenu da prave bolji svet i svojoj deci i sebi.

Možda tako sto će krenuti prvo od sebe i svoje mikroklime. Držati se sa “svojima”.

Što će se fokusirati na to da poprave prvo svoj dan, svoju nedelju,godinu.

Što će gledati kako da što više odagnaju sve iz okoline što truje i obraćati pažnju samo na nešto dobro i lepo,što imaju zadatak i sami da prave.
Što će slušati samo ljude koji stvarno imaju nešto da kažu.

Treba svi da budemo bolji-i prema sebi i prema drugima i onda će nam biti bolje.