Nataša

Znam da nije lako, a u takvim vremenima lakše uspeva korov u nama, zapati se nezadovoljstvo i izbija kroz reči, poglede, osećanja. Ipak, one koji, ne uspevajući da poprave sopstveni status (koje god prirode), nalaze zadovoljštinu u kvarenju tuđeg ili čak zajedničkog (raspoloženja, odnosa, imovine…) – nikad neću razumeti. A, bogami, ni tolerisati. Slika prva Turističko mesto u Srbiji. Varoš u kojoj je moja baka dobila plac kao miraz još 1930. Posle tu i kuću napravila, živela, plaćala dažbine… Mi ne živimo, ali povremeno odemo i da – plaćamo dažbine. Od tih poreza valjda imaju koristi i ostali varošani. Kola ...

Znate ono kad smo u školi učili da su dva naučnika, nezavisno jedan od drugog, došli do istog otkrića, pa otkriće dobilo dva imena? E tako i ova kolumna nosi dva imena: Ivanino i moje, između ostalog zbog dva posta na društvenim mrežama – dve islutracije besa i bahaćenja nekih, nažalost ne i usamljenih vozača u Beogradu. Ivana: Malopre mi je moron zamalo prešao točkom preko noge na pešačkom prelazu, ali ne zato što je u poslednjem trenutku ukočio, nego zato što je prošavši, iznenada krenuo u rikverc, da parkira na tom istom pešačkom. U zadnji čas sam udarila gepek ...

Kada neko povredi meni bliske ljude, obično imam dva paralelna poriva: Najpre da to (dakle „to“, a ne „njega“ ili „nju“, lična zamenica mora da se zasluži) pretvorim u paru, da pustim da se kondenzuje u prljavi oblačić i da se kao kisela kiša izlije u nekoj nedođiji. Povređivati ljude nije ni mudrost, ni veština, ni privilegija. To je ponajpre posledica odsustva koječega. Ali, o tom – potom. Drugi poriv je da zavrnem rukave i kažem: „Je l’ smeš da mi izađeš na crtu?“ Pa da vidimo čiji je jezik opakiji. Za ozbiljno pogan jezik valja imati ozbiljne zalihe reči, ...

Ovo na slici gore je moja VISA kartica. Izdala ju je Poštanska štedionica, a u delove se rastavila pola godine pre isteka dvogodišnje važnosti. Baš kao i prethodna. Vama bih priznala, ali stvarno je nisam gurala u toster, nisam njome zavrtala šrafove, a za održavanje higijene noktiju nisam čekala da dobijem prvu platnu karticu – imam pribor. Da oprostite, gurana je samo tamo gde joj je i mesto: u bankomate i aparate u prodavnicama. A ni to nije bilo baš svakodnevno. Zapravo, znatno više koristim karticu druge banke, koja sasvim solidno izdržava i ulogu takozvane osnovne kartice (one koju dajete ...

Nisam ja baš toliko ni naivna ni pregažena vremenom, da ne znam šta prodaje novine, sada i njihova elektronska izdanja. Ako senzacije iz života „elite“ stavimo na jednu stranu, drugi deo štiva čine tekstovi zajedničkog imenitelja „Kako da…“ . Zatupelom čovečanstvu sve više odgovara almanah uputstava, sažvakanih i spremnih za gutanje. Iskrenosti radi, ima vanredno korisnih stvari, od kulinarskih receptura do tutotrijala (to se tako zove, zar ne?) za divne rukotvorine. I sama sam nešto naučila, nešto proverila, a, umesto papirnog kuvara, odavno koristim internet. Ipak, u dnevnim glasilima, naročito najčitanijim, verovatnoća da naletite na ordinarnu glupost mnogo je veća ...

Draga naša, Pošto smo te dočekali po gotovo svim običajima i kalendarima, red je da porazgovaramo. Otvoreno i prijateljski. Čisto da ne bude posle: „nisam znala“, „niko mi nije rekao“, „imali ste nerealna očekivanja“… Da se pogledamo u oči, pa da krenemo i u ovu avanturu. Mi sa tobom, ti sa nama. Nit’ mi imamo rezervnu godinu, nit’ ti nas možeš da zaobiđeš. (Mislim, ne možeš, zar ne?) Odmah da ti kažem: radost sa kojom sam te dočekala bila je moja odluka, a ne stvar trenutka ili neočekivanog raspoloženja. Moglo bi se reći – čista paganština na delu. Pomislih, možda ...