„Otvoreni“ u struku

Razne priče kruže o mračnom srednjem veku, ali, sudeći po slikama, za nas bi bile najmračnije muke stezanja struka na neverovatnih pedeset do šezdeset santimetara, što je bio standard kostima u doba Elizabete Prve.

Kako su disali – meni je teško i da pretpostavim, ali, sudeći po medicinskim istraživanjima, nisu patili od metaboličkog sindroma.

Šta je metabolički sindrom? Ako mene pitate, to je ono zbog čega ću umreti gladna i punačka, ono zbog čega su tunike neizostavni deo garderobe i ono što proizvodnju kupaćih kostima iz dva dela čini potpuno izlišnom.

Medicina, ipak, ima određenije i važnije tumačenje. Metabolički sindrom nije jedno jedinstveno oboljenje, već skup više faktora rizika i rezultata merenja koji mogu da upozore na mogućnost lakšeg oboljevanja. Još polovinom prošlog veka uočeno je da osobe „okruglijeg“ struka češće oboljevaju od određenih bolesti od onih sa „viškovima“ oko bokova i tada se prvi put govorilo o ljudima „jabukama“ i „kruškama“. Od kraja 80-tih govori se o takozvanom „sindromu X“ koji povezuje insulin i masnoće u krvi sa određenim rizičnim ponašanjima, a danas se sve češće govori da je baš metabolički sindrom „odgovoran“ za epidemijske razmere dijabetesa tipa 2 i kardio-vaskularnih bolesti.

Kako da znate koja ste voćka? Što se lekara tiče, najbolje bi bilo da ličimo na jabuku koja je već dobrano oglodana (znate na šta mislim, kao „ogrizak“ iz crtaća), odnosno da nas oko struka bude što manje. Ako to već nije moguće ili je privilegija retkih, onda – santimetar u ruke i hrabro se suočimo sa dijagnozom.
Ako santimetar odmerava više od 80 cm kod dama i dozvoljenih 94 cm kod muškaraca – vreme je za akciju. „Stomačić“ još nije presuda, ali je znak da ponešto valja proveriti.

Tražeći što više podataka o svom sindromu (što svakako bolje zvuči nego „svom stomačiću“), obratila sam se profesoru dr Srđanu Popoviću, internisti endokrinologu, načelniku odeljenja za hronične komplikacije dijabetesa i ishranu na Klinici za endokrinologiju, dijabetes i poreremecaje metablizma KCS. I profesor me sačekao sa santimetrom u rukama.

– Nataša, mi smo nacija metaboličkog sindroma. Ako je to ozbiljan rizik za svakojake nevolje poput kardiovaskularnih – infarkta i šloga, isto tako je put za razvoj šećerne bolesti tipa II i kod ljudi koji nikad u porodici i nisu imali dijabetes.

– Kada i zašto smo počeli tako da se gojimo?

– Kada pogledamo stare fotografije naših dedova i baka, uglavnom vidimo vitke ljude i mršavu dečicu, ali već između dva svetska rata pojavljuju se buce kao sa slika starih majstora. To je bio odraz zdravlja i blagostanja.

– Zato se valjda i kaže da se „popravio“ onaj što se zaokruglio –primećujem. Ima li leka, doktore?

– To je najpre redukcija telesne težine. Znam, to je lakše reći nego ostvariti i zato bi onaj ko stvori lek za mršavljenje bez sporednih efekata i štetnih dejstava verovatno bio najbogatiji na planeti. Savet stručnjaka svakako može da pomogne. Moje iskustvo je da sportisti, nakon što prestanu sa aktivnim treninzima, nastavljaju dase hrane kao u vreme jačih fizičkih napora i veoma lako „skliznu“ u metabolički sindrom.

– Kad se javiti lekaru?

– Dobre je konsultovati specijaliste i uraditi laboratorijske analize, jer ima poremećaja i koji su genetski uslovljeni. Oni, sem adekvatne ishrane, zahtevaju i pravilno lečenje.

Ovog puta prošla sam bez merenja struka. Molima sam da to uradimo pri sledećem susretu, kad malo „stešem“ obline. Gubitak od samo 8-10kg trebalo bi kod umereno gojaznih da smanji mogućnost dobijanja dijabetesa i do 50%. Zvuči motivišuće i odlično ide uz rekreaciju. Vidimo se u brzoj šetnji, pošto ja svoj „sindrom“ mogu da odmerim čim spustim pogled ka struku i bez santimetra.