Biti iskren prema sebi i svojoj umetnosti

Lejdi peva bluz. I ne samo bluz: ona peva soul, džez, kantri… A to što peva dolazi iz njenog dara i osećanja. Pomalo „tvrdo“ zvuči naziv kantautor, kao da ne ide uz produhovljeno lepu, suptilnu pojavu Katarine Pejak, kompozitorke i pijanistkinje sa Berklija (diplomirala na odseku „songwriting“), ali se zaokruženost tog zvanja sjajno uklapa sa njenom odlučnošću i verom da je umetnost životno opredeljenje.
Neposredno po izlasku novog CD-a i uoči beogradskog koncerta („Mikser“, 19.februar u 21 sat),srele smo se i pričale o muzici, uverenjima, predrasudama, istini i kvazi-elitizmu. Da je bilo samo forme radi i da me nije zaista oduševila, kurtoazno bih napisala nekoliko rečenica i najavila koncert. Ovako, imam silnu i iskrenu želju da vas sve upoznam sa Katarinom. Uverena sam da će mnogi posle toga poželeti da ih Katarina upozna sa svojom muzikom.
Ali, krenimo redom…

Kako, zapravo izgleda studirati na Berkliju?
Katarina: Posle deset godina klasične muzičke škole ja sam otišla na Berkli bez istinske predstave o tome kako izgleda džez-akademija, mada je Berkli i više od toga. Bilo je čak pomalo i traumatično naći se u toj košnici punoj ljudi i različitih uticaja, ali, kako to obično biva, svako u sopstvenom tempu pronađe neki svoj mikrokosmos i tako lakše funkcioniše. Berkli ima oko 4 hiljade studenata i obuhvata sve moguće načine bavljenja muzikom, od di-džejeva, ljudi koji bi hteli da postanu Lejdi Gaga ili Bruno Mars do onih koji bi hteli da komponuju modernu klasiku kao Šonberg (jedan od najuticajnijih kompozitora 20.veka, prim. aut.).To je i dobro i loše za mlade ljude koji se izgrađuju kao muzičari. Dobro je zato što možeš da čuješ i saznaš ono što inače ne bi mogao, tako porasteš kao muzičar, a može da bude i nezgodno, jer može da te odvede u smeru koji nije tvoj.

Hajde da se vratimo samo jeda korak unazad: kako uopšte neko iz Beograda stigne na Berkli? Mnogima se to čini potpuno nedostižnim.
Katarina: Ja najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima koji su me podržali u svakom smislu. Sećam se da smo 2002. ili 2003. bili na koncertu Najdžela Kenedija i benda Vasila Hadžimanova i da je moja mama prokomentarisala kako se on upravo vratio sa Berklija. „Berkli? Šta je to?“ – sećam se da sam pitala i da mi je mama rekla da ću možda i ja jednog dana tamo studirati. Tada to nisam shvatila baš ozbiljno. Devet godina kasnije, ja sam završila srednju muzičku školu i uveliko pisala svoje pesme. Znala sam da bih da se usavršavam baš u popularnoj muzici i imala nameru da istražim koledže u Holandiji ili Nemačkoj, a onda je, baš tada, Berkli došao u Beograd. Imali su vrlo primamljive prezentacije (već kako to oni umeju), a onda i audicije, na kojima je bilo zaista mnogo ljudi koje sam znala iz grada, džezera pre svega. Sa ove tačke gledišta, bila sam potpuno strateški nespremna, sad bih znala i kao se najlakše ulazi i dobija veća stipendija. Ja sam svirala svoju pesmu, nisam pokazala svoje pravo sviračko umeće, sve ono što bih zaista mogla, ali mi je, zapravo, drago što je baš to bilo dovoljno da prođem i dobijem stipendiju. Naravno, to je u toku studiranja zahtevalo i ekstremne napore i odricanje mojih roditelja, a i neke moje napore tamo i – eto. Tako smo se Berkli i ja praktično našli.

Hoćeš da kažeš da si radila za vreme studija? Većina naših mladih ljudi od roditelja dobija pouku da je njihovo samo da uče, malo je uobičajeno da se radi uz studije. Tamo nije tako?
Katarina: Mi smo ovde privilegovani, uopšte deca u Evropi, time što je visoko obrazovanje, koje uopšte nije nekvalitetno, relativno pristupačno. Ja znam mnogo mladih ljudi u Americi koji su jako talentovani, ali nemaju stipendije, jer ih je mnogo teže dobiti kad si Amerikanac. I cene smeštaja u univerzitetskim gradovima su veoma visoke, tako da oni moraju da rade i studiraju. Ja nisam imala pravo da radim van škole, radila sam u samoj školi, što je bio više džeparac, mala pomoć, ali i dobar osećaj da sam doprinosiš velikim naporima svojih roditelja.

Diploma Berklija je sad već u tvom džepu. Iako si i pre studija znala da želiš da se baviš svojom muzikom, kako izgleda pogled u budućnost s novim znanjima i novom zrelošću?
Katarina: To je najteže pitanje na svetu. Još sam malo podeljena, neodređena gde tačno vidim tu budućnost. Ja jako verujemo u beogradsku kulturnu i muzičku scenu, zato što verujem da tu postoji i potencijal i neka infrastruktura na kojoj se može nešto novo graditi, tako da dugoročno ja svoju budućnost vidim ovde, kao kantautor koji peva na englesom, možda i na srpskom i funkcioniše u ovom regionu. S druge strane, i dalje rado boravim u Americi, zato što sam tamo na samom izvoru.Sad kada u martu odem preseliću se u Nešvil. Tamo ima dosta ljudi koje znam sa Berklija, mada oni nisu džezeri, već više kantri- zajednica, amerikana, a to su vode u kojima baš dobro plivam. Zapravo, baš mi prija kad sam na izvoru, makar to bilo manje komforno, napornije u odnosu na život koji bi se ovde dešavao.

Surovi racionalisti možda bi ogolili stvar do nivoa pitanja: od čega nameravaš da živiš?
Katarina: Džon Majer ( iako nisam oduševljena njegovim delom, on je mnogo dobar u tome što radi), baš je na Berkliju govorio i rekao nešto što mi je ostalo u svesti. Rekao je: „Možete da prodate milione albuma, ali nikada nećete biti ni uspešni, ni zadovoljni, ako prethodno niste sebi objasnili šta je za vas uspeh.“ Za mene lično uspeh je da mogu da živim baš od one muzike kojom se bavim, koju volim i stvaram. Za mene to uopšte nije neizvodljivo i ja se uporno bavim muzikom koju volim, s tim što imam sreću da volim dosta toga – i bluz i kantri… Verujem da bi znanja i veštine koje imam kao kantautor pomogle da pravim i muziku i za druge, kao što ne bih imala ništa protiv da učestvujem i u tuđim projektima. Ima još nešto: prošle godine sam jednu sedmicu radila kao predavač na Berkliju, predavala sam tinejdžerima o pisanju pesama („songwriting“ je bio Katarinin smer na studijama, uz klavir kao glavni instrument) i to mi se baš dopalo, otkrila sam da mi taj pedagoški pristup i ide od ruke i prija, tako da je i to jedna od mogućnosti.

U profesionalnoj biografiji već imaš nastup sa jednim Ronijem Erlom, da li ti to otvara vrata nekih novih scena i da i se to više ceni ovde ili u Americi, kako kažeš – na izvoru?
Katarina: Na različite načine se otvaraju i tamo i ovde. Sa ljudima sa ovdašnje bluz-scene ja sam manje-više odrasla, oni su vršnjaci mog oca i za njih je svakako dobro imati referencu kao što je Roni Erl. U Americi, što mi je i malo draže, vrata mi otvara moj kantautorski rad. Ja sam dugo morala da tražim svoje mesto na toj „songwriting“ sceni. Svuda, pa i u toj zajednici, postoje neke elite, neke klike koje teško primaju nove. Radila sam sa mnogim profesorima, tražila svoj put i došla do Peta Petisona, čoveka koji se najviše bavi pisanjem tekstova, autorom mnogih knjiga na tu temu, koji je primetio moj rad, preporučio me katedri i tako sam dobila dosta novih prilika i sjajnih audicija. Dakle, tamo neko mora da te primeti, to treba i da zaslužiš, a sreća je uvek kombinacija prilike i tvoje spremnosti daje iskoristiš.

Ono što može da se čuje od mladih koji se ovde bave muzikom koja odstupa od onog što je „mainstream“, je da su demotivisani, oni kažu „smoreni“ zato što u medijima ima veoma malo mesta za njih. Kako, uopšte, tebi izgleda ovdašnji „mainstream“?
Katarina: Narodnjaci, definitivno. S tim što ja imam malo neortodoksan i nepopularan stav o tome. Ja ne mislim da je to „sodoma i gomora“, jer ni izrazito komercijalna američka muzika nije ništa bolja. To je neka kombinacija kantri, pop i rok muzike koja je na isti način kič kao što je kič turbo-folk,kao što je kič sve gde je melos neukusno pomešan sa nečim drugim. Ja mislim da ti mladi ljudi, koji sviraju svoju muziku i ne treba da budu u borbi protiv „narodnjaka“, jer ne verujem da su im publike iste i da jedni druge stvarno ugrožavaju.

Ali ono što se najviše prikazuje može da formira i ukus…
Katarina: To je svakao tačno. Deo odgovornosti je na medijima, tačnije na ljudima koji njima upravljaju, ali je odgovornost i na nama, umetnicima da budemo autentični, ali i dovoljno promišljeni u tome kako se probijamo do svoje ciljne grupe. Možda malo utopistički gledam na sve to, ali ja verujem da umetnik mora da bude iskren prema sebi i da ne bude siguran da je u pravu kada veruje da mu je negde mesto, a tamo se ne nalazi.

Uči li Berkli svoje studente da pravo na hermetičnost, na neki lični elitizam imaju oni sa snažnom podrškom finansija ili lobija, a da oni koji bi da žive od muzike treba da razmišljaju i šta bi ta publika želela da sluša?
Katarina: Apsolutno. I to nije samo Berkli, to je Amerika, koja, masovno, nije baš elitistička. Tamo se smatra uspehom sve što je urodilo plodom. Mi u Evropi, a možda je to malo i beogradski fazon, na to gledamo malo drugačije. Kada bih ja, na primer, svirala klavir u bendu pevačice koja, recimo, puni Ušće, u Americi bi svi rekli „Svaka čast!“, mereći masovnost publike koja me je slušala. Ja ne kažem da je to dobro, a naše viđenje nije, ali i verujem da se moj profesionalni rast odvija između tih krajnosti, a ja se trudim da uzimam najbolje iz oba iskustva.

Razumela sam da nemaš problem da se snađeš na mnogim scenama – rok, bluz, džez, ali, kada bi birala jednu – koja bi najviše bila tvoja scena?
Katarina: Upravo kombinacija svih tih žanrova. Jedan novinar me je u nekoliko navrata nazvao srpskom Norom Džons, što jeste kompliment, ali nije baš zahvalno. E pa Nora Džons je i uspela tako što je, stopama Reja Čarlsa, kombinovala kantri, džez i soul na veoma suptilan način. To su pravci na čijem raskršću i ja, pišući pesme, stalno kružim.

U vremenu interneta i You Tube kanala, priča o nosačima zvuka postaje relativizovana. Ti, ipak, ovih dana promovišeš svoj novi CD.
Katarina: Da, to je jedno mini-izdanje sa pet pesama koje su snimljene u „Studiju M“ u Novom Sadu, a na disku su se našle zato što moja publika,u kojoj je dosta onih koji su ovu muziku slušali kad je bila mejnstrim i dalje voli da drži disk u rukama. I ja to poštujem.

I shvatila sam da je sve na snimku zaista odsvirano, bez posebne postprodukcije, što je danas manir.
Katarina: Da, ono što smo „živo“ odsvirali snimljeno je na samo dva kanala, dakle i nije bilo mogućnosti za neku posebnu naknadnu manipulaciju, ali sam s druge strane i ponosna što su ti snimci toliko autentični, imaju dušu. To je,naprosto, uhvaćen trenutak jednog lepog koncerta.

Biće još jedan lep koncert, u „Mikseru“, za nekoliko dana,19.februara. Kako bi ti pozvala publiku koja te još nije čula i videla na sceni?
Katarina: Rekla bih im da sam ja beogradska kantautorka sa američkim prizvukom sviram bluz i svoje kompozicije uz sjajan bend u kojem su Blagoje Nedeljković Pače bubnjar,gitarista Braca Radovanović („Fish in Oil“) i kontrabasista Branislav Radojković. To su ljudi sa kojima volim da sviram i koje neizmerno poštujem i to je koncert na koji bih i ja došla.

Znaš onu priču da bi mnogi ljudi otišli u operu, ali se plaše da neće razumeti, pa zauvek ostaju među onima koji tvrde da je svaka opera dosadna. Bojim se da i ovde na splavovima, takoreći u komšiluku „Miksera“ ima mladih ljudi koji bi došli na tvoj koncert, ali nisu sigurni da je to za njih.
Katarina: Pa da, to je onaj kvazi-elitizam koji se plete oko naše kulturne scene. Muzika koju sviramo pre četrdesetak godina bila je „mainsteam“, sad smo čak napravili i malo žešći zaokret ka rokenrolu. Evo, u spotu koji smo snimali (link u nastavku) učestvovali su momci iz kik-boks kluba „Taurun“…

Režirao Nebojša Radosavjević Čupko, nekada režirao i naše „Ženske priče“ – ne izdržah da ne dodam.
Katarina: E ti momci su posle došli na jedan naš koncert i skoro iznenađeno rekli: „Pa ovo je super!“.

I baš je bilo super pričati sa Katarinom. Ona se ljubazno zahvalila na kraju, a ja bih, ne kao frazu rekla: privilegija je bila moja.
Nataša.